Прича о цинцарским Србима

У село Косарића бијаху племенити Цинцари од давнина. Дођоше из епирске Маћедоније, из Горне Реке и Прилепског краја. То су славни пријеци Ахилове лозе, велики јунаци и стратези, из племена Молошана, а не Цигани “чергаши”, како их назваше и завадише непросвјећени мјештани из сусједних села.

Довукоше се у пивски крај у лијепо уређеним и скупоцјеним кочијама, лијепо обучени и васпитани, са чопором коња, ждријебад, крава и говеди. За Турке ови коњушари и џамбаси бијаху права страва, јер нипочему не сагињаше главе.

Бијаху то веома способни и обдарени људи, учтиви и богати трговци из града Москопоља. Паре иђоше им низ руку. Сви им задивише, а богоми и завидоше. Међу њима бијаху угледнијих коњаника, војвода и војних првака. Од њих издвајаше се марљиви дјечак зријеле памети и зријелих година, који неријетко се сукобљаваше с усијаним сељанима.

Бијаше бистар, стручан и паметан у свему, мада често и пријеке нарави. Коврџаста црна и масна коса падаше му на крагну народне ношње. Његове очи бијаху увијек живахне и немирне, очи му као на сокола, два ока угљено-црна. Име му бијаше надахнуто Илија II Косарић-Лијовић.

Вољеше Цинцари да раде даноноћно, радо слушајући и пјевајући изворне мелодије. Пјеваше од ране зоре, час тужне, час радосне пјесме за свеопшти утјех и берићетну срећу. Цинцарска пјесма уз гусле слушаше се пажљиво и у пјесму се вазда унијеше јуначко срце Цинцара. Никада никоме права пјесма не досадише.

Наши вјечити душмани испљуваше србуље и земље српске, а смијаше се злобно и иронично до суза радосница. Не разумијеше прави дух и мудре ријечи пјесама, али, у недоумици, ипак осјећаше и напокон схватише цијелу суштину.

drac Љубомир Т. Девић Косарић-Лијовић Вајмеш-Кастриота

Leave a Reply

Your email address will not be published.