Прича о цинцарским Србима

У село Косарића бијаху Цинцари од давнина. Дошли су из епирске Маћедоније, из Прилепа. То су пријеци Ахилове лозе, а не Цигани “чергаши”, како их звадоше непросвјећени мјештани из сусједних села.

Довукли су се у пивски крај у лијепо уређеним и скупоцјеним кочијама, лијепо обучени и васпитани, са чопором коња, ждријебад, крава и говеди. За Турке ови коњушари и џамбаси били су права страва, јер нијесу нипочему сагињавали главе.

Били су то вемо способни и обдарени људи, учтиви и богати трговци из града Москопоља. Паре су им ишле низ руку. Сви су им се дивили, а и завидили. Међу њима је било угледнијих коњаника, војвода и војних првака. Од њих се издвајао један дјечак зријеле памети и зријелих година. Био је бистар и паметан у свему. Коврџаста црна и масна коса падала му је на крагну народне ношње. Његове очи бијаху увијек живахне и немирне, очи му као на сокола, два ока угљено-црна. Име му је било надахнуто Илија II Косарић-Лијовић.

Вољели су Цинцари да раде дању и ноћу радо слушајући и пјевајући изворне мелодије. Пјевали су од ране зоре, час тужне, час радосне пјесме за свеопшти утјех и срећу. Цинцарска пјесма уз гусле се пажљиво слушала и у пјесму се вазда унијело јуначко срце Цинцара. Никада није никоме права пјесма досадила.

Наши вјечити душмани испљувавали су србуље и земље српске, а смијали се злобно и иронично до суза радосница. Нијесу разумијели дух и ријечи пјесама, али су, у недоумици, ипак осјећали и напокон схватили цијелу суштину.

drac Љубомир Т. Девић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *