Day: 2 April 2018

Зборимо истим језиком, истог смо рода, и исте нарави – па ипак нисмо браћа по матери. Зашто? Шта нас то даноноћно мучи, удаљава и одваја од мајке једине рођене? Шта смо то згријешили и скривили за живот да нас Бог доживотно казни на три, проклета, народа?

Генетичке анализе потврђују да су Србима најсроднији Хрвати и Румуни. Сва та три несрећна народа вуку поријекло од славних Дачана, који су на Балканском полуострву живјели још у античко доба.

“Генетика је доказала генетску сличност свих народа на овом подручју. Да је било супротно, односно да је на Балкану било масовног досељавања Словена, Бугара и Мађара, тада генетска сличност народа југоисточне Европе не би била могућа”, тврди српски публициста Јован Д. Марјановић, који је аутор књиге “Генетика старе и нове Европе – порекло народа југоисточне Европе” (Вемирц – Нови Сад, 2018.). У књизи износи нову теорију о поријеклу Срба.

Марјановић износи чињенице, темељем истраживања генетичких анализа, да су Србима најсроднији Хрвати и Румуни. За своју тврдњу Марјановић наводи заступљеност хаплогрупа и резултате савремених анализа гена. Те анализе показују да близу 70% Срба потиче од аутохтоних античких народа који су у камено доба живјели на Балкану, а преосталих 30% углавном је словенског поријекла.

Марјановић вели како се заборавља да је ”цело” подручје античке Дакије ‘пресељено’ јужно и западно од Дунава. Притом мисли и на ону која је у вријеме Римског царства била романизована и на ону нероманизовану.

“То је подручје од Барање до Добруџе. Зато готово двије трећине балканских народа имају гене који воде до старосједиоца нашег полуострва. У тој чињеници крије се објашњење велике генетске сличности између Срба, Хрвата и Румуна”, тврди Марјановић.

Публициста види и у језику заједничком, осим у генетици везу наших блиских народа – који је по њему у основи дачански, односно дачанско-илирски, а надоградња језика потиче од словенских народа.

Е, па када је све то тако како г-дин Јован Д. Марјановић пише и научно образложава у својој књизи – зашто се онда не упаметимо једанпут за сва времена и пружимо руку своју за братско узајамно праштање?

Зборимо истим језиком, истог смо рода, и исте нарави – па ипак нисмо браћа по матери. Зашто? Шта нас то даноноћно мучи, удаљава и одваја од мајке једине рођене? Шта смо то згријешили и скривили за живот да нас Бог доживотно казни на три, проклета, народа?

drac Љубомир Т. Девић Косарић-Лијовић Вајмеш-Кастриота

У село Косарића бијаху племенити Цинцари од давнина. Дођоше из епирске Маћедоније, из Горне Реке и Прилепског краја. То су славни пријеци Ахилове лозе, велики јунаци и стратези, из племена Молошана, а не Цигани “чергаши”, како их назваше и завадише непросвјећени мјештани из сусједних села.

Довукоше се у пивски крај у лијепо уређеним и скупоцјеним кочијама, лијепо обучени и васпитани, са чопором коња, ждријебад, крава и говеди. За Турке ови коњушари и џамбаси бијаху права страва, јер нипочему не сагињаше главе.

Бијаху то веома способни и обдарени људи, учтиви и богати трговци из града Москопоља. Паре иђоше им низ руку. Сви им задивише, а богоми и завидоше. Међу њима бијаху угледнијих коњаника, војвода и војних првака. Од њих издвајаше се марљиви дјечак зријеле памети и зријелих година, који неријетко се сукобљаваше с усијаним сељанима.

Бијаше бистар, стручан и паметан у свему, мада често и пријеке нарави. Коврџаста црна и масна коса падаше му на крагну народне ношње. Његове очи бијаху увијек живахне и немирне, очи му као на сокола, два ока угљено-црна. Име му бијаше надахнуто Илија II Косарић-Лијовић.

Вољеше Цинцари да раде даноноћно, радо слушајући и пјевајући изворне мелодије. Пјеваше од ране зоре, час тужне, час радосне пјесме за свеопшти утјех и берићетну срећу. Цинцарска пјесма уз гусле слушаше се пажљиво и у пјесму се вазда унијеше јуначко срце Цинцара. Никада никоме права пјесма не досадише.

Наши вјечити душмани испљуваше србуље и земље српске, а смијаше се злобно и иронично до суза радосница. Не разумијеше прави дух и мудре ријечи пјесама, али, у недоумици, ипак осјећаше и напокон схватише цијелу суштину.

drac Љубомир Т. Девић Косарић-Лијовић Вајмеш-Кастриота